Садашњи министар просвете Дејан Вук Станковић свакако ће ући у историју ако ни
по чему другом, а оно што једну лошу реформу школства жели да замени још гором,
потпуно урушавајући образовање. Али за крај бих се више присетила првог министра
просвете, великог Доситеја Обрадовића, и његових речи:
„Нема горих људи од оних који се противе просвећењу и образовању народа.
Такви да могу, и сунце би угасили.“
Често смо имали прилике да слушамо да је време релативно, а колико је тек
променљиво, види се из последње идеје министра просвете, настале у
предновогодишњем свођењу рачуна са старом годином и обавезном „to do“ листом свега
што ћемо урадити у новој години не би ли она била боља, лепша и успешнија. Тако
дођосмо и до 30 минута трајања часа.
У старој години, када су синдикати штрајковали обезбеђујући минимум процеса
рада држањем часова од 30 минута, сматрало се да су деца оштећена, да се настава не
држи квалитетно, да су наставници угрозили основно право детета на образовање, те су
позивани директори уз „Но, но“, директори су звали наставнике уз то исто „Но, но“, па је
морао да се пише план надокнаде тих изгубљених 15 минута и да се сваки минут
надокнади иначе плата „Но, но“.
Пред крај године се нешто чудно десило. Можда су управо синдикални штрајкови
просветних радника инспирисали да се роди та невероватна (у буквалном значењу) идеја
о регуларном трајању часа од 30 минута. Драго нам је што се макар у нечијој подсвести
јављамо. Или ипак не. Министар просвете је истакао да „савремена школа мора да се
прилагоди начину на који данашњи ученици уче и задржавају пажњу, али и брзом
технолошком развоју који мења друштво и образовање“ (Новости, 16. 1. 2026).
Деца немају пажњу да издрже час од 45 минута! Драги родитељи, да ли заиста
сумњате у своје дете да не може више?! Ми не сумњамо у њега и верујемо у њега. И
посветили смо свој живот учећи га. Нелсон Мендела је рекао: „Образовање је намоћније
оружје које можемо употребити да променимо свет“ мислећи на све његове добробити,
развој критичког мишљења, просперитет појединца, а са њим и друштва, те и осећај
слободе изражавања, слободе као идеала о коме су песници, филозофи, историчари
вековима писали, идеала ка коме тежимо. Не верујем да се сада мисли на исту моћ таквог
оружја.
Министар је такође поменуо савремену школу која ће користити вештачку
интелигенцију и све дигиталне ресурсе. Које? У просеку школе имају по једну до две
дигиталне табле, али не увек интернет, и то у већим градовима. Нема ни пројектора за
сваку учионицу. Зато нам остаје табла, креда, добра воља и креативност.
А шта још носи та велика промена о којој министар говори, од преобимног плана и
програма до броја часова у оквиру 40-часовне радне недеље до коришћења приватних
ресурса наставника да би се спремио за час јер немамо службене телефоне, мали
проценат наставника има службене компјутере, користимо властити интернет. Хоће ли се
променити и Закон о штрајку и колико ће тада трајати минимални проценат рада? 20
мин?
Ако погледамо државе у Европи:
- балканске земље – час траје 45 минута
- Италија и Француска – 50 минута
- Шпанија – од 45 до 60 минута
- Шведска – нема звона, наставник одеђује хоће ли час трајати 40, 50 или 60 минута или
имати блок наставу - Русија има трајање часа од 35 минута у првим разредима са поступним повећањем
времена како би већ од 5. разреда час трајао 45 минута - У Немачкој млађа деца понекад имају час у трајању од 30 минута, али се минутажа
касније повећава.
Питали смо и вештачку интелигенцију на коју нас је упутио министар. Каже да у
Европи тренутно не постоји земља у којој је стандардно трајање часа 30 минута.
Испада да само ми сумњамо у своју децу и њихову способност да прате наставу.
Децо, сви ви који сте освојили силне медаље на такмичењима знања, извините.
Поставља се питање зашто држави толико одговара да се настава сведе на 30
минута. Повећање фондова часова аутоматски води ка смањењу броја просветних
радника јер ће се, наравно, фондови часова повећати. Час од 30 минута гаси синдикално
право на законски штрајк!
Садашњи министар просвете Дејан Вук Станковић свакако ће ући у историју ако ни
по чему другом, а оно што једну лошу реформу школства жели да замени још гором,
потпуно урушавајући образовање. Али за крај бих се више присетила првог министра
просвете, великог Доситеја Обрадовића, и његових речи:
„Нема горих људи од оних који се противе просвећењу и образовању народа.
Такви да могу, и сунце би угасили.“
Оливера Абадић
Наставник српског језика и књижевности
Члан ГО Уније синдиката просветних радника Београда